Kišna noć u Beogradu je za nama. Lagano sam se probudio, a zraci prelepog Beogradskog sunca su krišom uskočili u moju sobu i najavili lep dan!
Lagano, ali sa pažnjom sam počeo da se spremam za jutarnju kafu sa mojim prijateljima.
Za mene je to bio jedan, emotivno, vrlo važan susret. Treba da se sretnem, posle 55 godina, sa osobom koja je imala veliki uticaj na moj sportski razvoj.
Laganim koracima se krećem prema Obilićevom vencu. Vidno uzbuđen prolazim pored harizmatičnog cafe-restorana “Ruski car”, zagledam predivnu terasu, ne bih li našao poznata lica. Stižem na mesto sastanka. Boemska bašta hotela Mažestik!
Moj prijatelj Brano Delić je već tu, sa kafom ispred sebe. Veselo prilazim. Rukujemo se. Pita me jesam li za kafu. Potvrdno klimnem glavom i on mi kaže: Vojin upravo treba da stigne.
Radostan sto ću ga konačno videti, a ujedno i zabrinut, u kakvom je zdravstvenom stanju sada!
Brano okrene glavu i kaže: Eno ga, stiže! Ja se okrenem i u daljini vidim starijeg gospodina koji laganim korakom ide prema nama. Ista elegantne figura, kovrdžava seda kosa, malo nagnut prema napred, u hodu se lagano gega levo-desno, kao nekada.
Iako su godine ostavile traga, još uvek je prepoznatljiv, nasmejan i u isto vreme, kada se uozbilji, opasan strelac!
Bliski susret.
Pružam ruku i pozdravljam ga.
Poznaje ljude za stolom a mene čudno gleda i verovatno kaže u sebi: Ko je sad ovaj? Seda naspram mene i još uvek me nepoverljivo zagleda.
Pravim se lud i pitam ga šta bi želeo da popije! Espresso kafu kaže on, zapitno gledajući i pitajući se ko sam.
Čovjek koji je bio strah i trepet svih velikih evropskih stadiona i koji je ostao jedan od najvećih golgetera Jugoslovenskog fudbala svih vremena, zapamćen mnogim volšebnim i njemu svojstvenim golovima, postignutim glavom, postigao je jedan od najlepših golova upravo nogom na magičnom hramu fudbala “Anfield u Liverpoolu” i ostao, kao legenda, upisan u srca svih navijača, ne samo Crvene Zvezde, već jugoslovenskog fudbala uopšte, je tu pored mene!Oprezno mu verbalno prilazim, vraćam ga u 64, 65. i 66. godinu. Kažem mu da sam dečak bio tada i da sam kao takav bio pored terena, dok je on na njemu pleo magičnu mrežu sa velikanima fudbala toga vremena.To ga je opustilo, i počinje da priča priču svoje mladosti, koju verovatno po prvi put priča nekome u Beogradu. Kako je završio zanat, počeo da radi kao mehaničar u Autoprevoznom, postao poznati fudbaler nikšićke Sutjeske, interesantan velikim klubovima i na kraju ostvareni san da zaigra za Crvenu Zvezdu.
I kao svaki veliki fudbaler ne voli da priča o svojim najepšim danima, fudbalskim danima.
Želi da nam priča o nečemu što je meni mnogo interesantnije.
Velikog fudbalera znamo ali Vojina Lazarevića čoveka ne!
Vidno, sa emocijama, počinje da se otvara. Kaže kako je bio vrstan mehaničar u Nikšiću i dobijam utisak da mu je to važnije nego sve ovo posle! Govori nam o kupovini prvih autobusa na dva sprata i kako je jedini on znao da ih servisira.
Da li je to slučajnost ili talenat da je isto tako servisirao sve klubove u kojima je igrao kao jedan od ključnih strelaca i igrača.
Svi smo sa pažnjom slušali njegove analize, objašnjenja, razloge, želje, automobile, devojke, koje je kao mlad čovek imao.
Bio je to jedan veliki izliv nostalgije za jednim lepim prošlim vremenom, sa malom dozom revolta što njegov matični klub nikada nije pokazao poštovanje koje je zasluživao.
U jednom momentu mi se učinilo da bi mu to više značilo od svega onoga što je napravio i postigao u Beogradu. Posle izuzetno prijatnog i emotivnog putovanje kroz vreme, zamolio me da pođem sa njim da me upozna sa nekim njegovim prijateljima.
Sa velikim zadovoljstvom sam to prihvatio i poslije kraće šetnje, na nekoj od susednih beogradskih terasa sreli smo par njegovih prijatelja.Neki od njih iz Nikšića.
Izuzetno fina gospoda, akademski građani , ljudi u post 80. godinama.
Besprekorno elegantni, obrazovani, elokventni, i iznad svega prijatni u razgovoru!
Poslije kraćeg pozdravljanja Vojin kaže da je njegov red da naruči piće za njegove prijatelje i mene. Za njega naručuje pivo koje sa velikim zadovoljstvom ubrzo polako ispija i kaže: Bolje je Nikšićko!
Razgovor se nastavlja, fudbal je stalna tema.
S obzirom da pomenuta gospoda imaju enciklopedijsku količinu suvenira na raspolaganju, ja sa pažnjom pratim njihove priče!
Vreme je već odmaklo, Vojin gleda na sat.
Tačno je 14 sati. Trebalo bi da krenem, kaže on. Pčele me čekaju! Apikultura je njegova nova ljubav, i u njoj je kaže našao mir i neku vrstu odmora koji mu je u ovom momentu potreban.
Svi ustajemo, pružamo ruke i pozdravljamo se sa njim. Laganim korakom, kakvim je i došao, on se udaljava od nas.
Odlazi. Na kratko. Legenda,veliki čovek!
Ja ga zovem, mahnem rukom i kažem: Vojo, vidimo se sutra na istom mestu!
Lagano se okrenuo, klmnuo potvrdno glavom i samo se nasmešio.
Kao da je rekao, uredu.
Vidimo se sutra !!!
Legenda
Vojin Lazarević
Tekst napisao:
Slobodan Rojević
rođeni Nikšićanin
nekadašnji fudbaler
FK Sutjeska i
FK Partizan
