ПРВА ЦРНОГОРСКА СПИСАТЕЉИЦА У ОБЛАСТИ ИСТОРИОГРАФИЈЕ: КАТАРИНА БЕЛА РАДОЊИЋ
Piše: Dragan B. Perović
Izvor: Pobjeda
Она се позива на стара документа и говори о континуитету од старе Дукље, Превалитане, преко Зете до Црне Горе… Оштар став Катерина Радоњић има према митрополитима и њиховом мијешању у свјетовне послове. Каже да би људи требало да се ослободе заблуда и оставе свјештенике да раде своје црквене дужности: „Да им не дамо да се више мијешају у свјетовна дјела која ни на који начин не припадају њиховом чину нити знању!“
еће и развијеније културе биле би поносне да у свом насљеђу имају једну такву појаву као што је Катерина Радоњић и њено историографско дјело, „Кратки опис о Зети и Црној Гори“, прво које је у XVIII вијеку написала једна жена, Црногорка племенитог рода. Зато се просто намеће питање због чега је она остала практично непозната и скрајнута са листе оних личности и појава које су оставиле значајног трага у црногорској историји.
Наравно, прво што вам падне на памет је већ „традиционално“ црногорско непоштовање баштине и његовања културе ćећања, што све имамо у овом случају. Међутим, прије ће бити да је Катерина Радоњић жртва стереотипа и једне митологије, да у Црној Гори рачунање времена и историје иде само од Петровића. Посебно на томе инсистирају они који хоће да себе представе јединим тумачима црногорске историје, коју настоје да посрбе на сваки начин. Зато желе да прикажу Црну Гору само и искучиво као теократску државу, у коју би и данас требало да будемо заробљени. Ни мало не умањујући значај и улогу Петровића и њихова изузетна духовна остварења, мора се констатовати да нијесу они утемељили Црну Гору.
Пуно прије њих Црна Гора је саздана од архонта Петра, преко велике Барске битке, краљевства Војислављевића, па Црнојевића и „епохалног чина у црногорској историји“ саздања Цетиња и прве државне штампарије на свијету, до Општецрногорскога збора, као установе највише непосредне демократије, произашле из „црногорског борбеног оптимизма“. Црногорски збор одређивао је и свјетовне владаре и митрополите и нико их са стране није бирао. Збор је бирао и потврђивао Радоњиће за гувернадуре, али је њихово име потиснуто када су Петровићи приграбили власт и то се практично наставља до најновијег доба. Често се жели истаћи да значај гувернадура није био толики, односно да свјетовна власт нема такво значење у Црној Гори, него да је и онда када је било, равноправно дијељена са теократском. Чини се, када би се суштински све анализирало, без митова и предрасуда, више би се могло говорити о периодима теократске узурпације, него наставка владарске традиције под њиховим утицајем…
ДВИЈЕ КУЋЕ УГЛЕДНИКА
О ривалству двије куће угледника с Његуша писао је др Божидар Шекуларац: „Чувена црногорска кућа Радоњића заорала је дубоку бразду у црногорској историји, али бразду која је заорана у оном времену када је друга црногорска кућа Петровић имала доминацију у држави Цној Гори захваљујући, прије свега, руском фактору који је ушао на широка врата у Црну Гору још од првих Петровића. Ривалство између Радоњића и Петровића било је очигледно, али су и једни и други истовремено имали различите ставове којим путем треба да иде Црна Гора: свјетовна, прозападна и своја, или теократска, проруска и панславистичка, под управом првосвјештеника.“
О Катерини Радоњић више се сазнаје из неких посредних података. Ипак, оно што је најбитније, о њеној ерудицији, ставовима и далекосежним мислима, о комплетној личности, најбољи увид добијамо из њене књиге „Кратки опис о Зети и Црној Гори“, коју је написала на рускословенском језику, на Цетињу, у ствари Његушима, 1774. године. То је друга по реду црногорска историја, послије оне владике Василија Петровића из 1754. године. С тим, да је у односу на Василијеву књигу, ово Катеринино дјело на већем нивоу по поузданијем приказу црногорске историје XVIII вијека, по садржини и по идејама које износи.
„FEMME DU MONTENEGRO“ Vialla de Sommie´res, Париз, 1820.
Катерина или Катарина или Екатерина Радоњић или Бела, како су је у породици звали, рођена је на Његушима, највјероватније око 1720. године. Било је неких претпоставки да је можда рођена око 1700. године, а неђе се тврдило да је датум њеног рођења око 1730. Она је сестра чувеног гувернадура Станислава Радоњића. Вјероватно је тачно да је у настанку књиге великог утицаја имао њен братанић Јован Радоњић, који је гувернадурство добио као насљедно, избором и потврдом Општецрногорског збора 1770. године. Катерина Радоњић вјенчала се у цркви на Његушима за Стевана Шаровића, који је био руски пуковник. Касније су, немајући порода, живјели у Трсту. Ту је, августа мјесеца 1800. године, умрла и сахрањена Катерина Бела Радоњић.
ПО СВЕМУ ИСПРЕД ВРЕМЕНА
Прије детаљнијег увида у њено дјело, да додамо нешто, чиме се руши онај мали мит да љепота и памет, поготову код жена, не иду заједно. Катерина Бела Радоњић на најбољи начин потврђује да љепота и памет иду заједно. Без обзира на суревњивост породица, њену изузетну љепоту велича и Петар I Петровић Његош, у пјесми „Стан’ полако рогоје много ти је обоје“. Ту пјесму је објавио Његош у Огледалу српском. У пјесми босански везир 1756. године, уз харач, од владике Василија и Црногораца тражи „… И дванаест младих ђевојаках/ Најлевшијех којих можеш наћи/ Од дванест до шеснаест љетах,/ И сувише Белу Станишића…“ Да не буде забуне, Катерина Радоњић и Бела Станишић су иста особа, јер се огранак Радоњића гувернадура назива и Станишићима, по сердару Станиши Поповом Радоњићу. Још кад бисмо ми умјели да цијенимо квалитете памети и праве љепоте онако како заслужују…
Дуго је чекано да се појави пријевод књиге „Кратки опис о Зети и Црној Гори“. То је прије више од двадесет година урадио Божидар Шекуларац. Он је и утврдио ауторство дјела које није било потписано, па се сматрало да га је написао Јован Радоњић. Без обзира што је гувернадур вјероватно био наручилац и у његовом стварању имао доста удјела, „ипак би се ауторство морало приписати особи која је писала књигу, а то је Катерина Радоњић“.
Још нешто важно морамо узети у обзир. Дјело је писано 1774. године у доба културног покрета познатог као просвјетитељство, чији су најизразитији представници Волтер, Дидро, Жан Жак Русо, Кант, Џон Лок. Својим супротстављањем религиозним, моралним и политичким заблудама, просвјетитељи су тежили обнављању знања, етике и естетике свога доба. Да су идеје из књиге „Кратки опис о Зети и Црној Гори“ биле испред свога времена може нам послужити и податак да је посљедњи црногорски гувернадур Вуко Радоњић био противник смртне казне. То је почетак XIX вијека у онаквој Црној Гори и са онаквим окружењем. Дјело Катерине Радоњић у потпуности кореспондира са идејама најпознатијих просвјетитеља, што је „Свакако, највећи искорак Црне Горе, у сусрет идејама просвјетитељства и политичкој мисли грађанских револуција“.
ОД ДУКЉЕ ДО ЦРНЕ ГОРЕ
Др Радован Радоњић то аргументује ставом да Катеринино дјело стоји упоредо са остварењима из њене епохе: „Са култним документима грађанских револуција – америчком Декларацијом права, донесеном двије године након њега (1776) и француском Декларацијом права човјека и грађанина, донесеном петнаест година након њега (1789) – ово дјело дијели све идеје које се тичу човјекових права и слобода, односно успостављања организације друштва и државе, утемељене на законима пред којима су сви једнаки…“
Катерина Бела Радоњић позива се на стара документа и говори о континуитету од старе Дукље, Превалитане, преко Зете до Црне Горе. Наравно, у неким ставовима било је преузетих мишљења из списа онога времена, са свим заблудама и грешкама, али било је изузетно смјелих, модерних и утемељених исказа и закључака. Методологија излагања подćећа на научне радове. „И из визуре данашњег времена ставови Катерине Радоњић о држави, подјели власти и утицају религије дјелују напредно, бескомпромисно, поучно.“
Веома оштар став Катерина Радоњић има према митрополитима и њиховом мијешању у свјетовне послове. Она каже да би људи требало да се ослободе заблуда и оставе свјештенике да раде своје црквене дужности: „Да им не дамо да се више мијешају у свјетовна дјела која ни на који начин не припадају њиховом чину нити знању!“
Болно актуелно звуче њени ставови о незнању и неразумном повјерењу у свјештенство: „Митрополити се у цијелом народу поштују као пророци, а простота и велико незнање овога народа у процјењивању закона, до таквог се још сујевјерја протежу да се од проклетства и анатеме духовне (коју они никада над народом употребљавати не заборављају и тиме као на узди држе овим изванредним изумом својим свјештеним) као грома боје и спремни су све дати да не би само под таквом клетвом остали! А да ли је она праведна или не о томе и не размишљају. Извршавајте, кажу им, а заповијед ће се остварити. Овдје се види, на жалост, да је цијело општество помрачено сујевјерјем свјештеним. Таквој слабости и биједи је подвргнуто да се до данас заслијепљен налази. Према реченоме слову списатеља – слијепац слијепца води и оба у јаму упадају.“
ОПШТА И ЛИЧНА КОРИСТ
Катерина Радоњић сматра да би умјесто свјештених „слијепаца“ требало слиједити примјер европских народа окренутих корисним наукама и умјетности, што би донијело више користи него градња нових манастира и цркава. А о умјетности је изнијела један сасвим особен став: „Свака умјетност је презрена и срамотна за цијелу земљу. Супротно томе, способни су они који према положају свога мјеста теже комерцији к своме богаћењу и ако је умјетност за човјечанство неопходна и најнужнија ствар колико и земљорадња, без које се никако не може опстати…“
Пажњу привлачи и једна Катеринина опаска, која се може примијенити и на савремене Црногорце: „Нико не брине о општој користи: свако се стара о ономе што се њему чини корисним и труди се да обогати свој дом на штету цијелога општества.“ А своме „општеству“ она је исписала „вјероватно најљепшу оду тако чуваној и сачуваној слободи Црногораца“.
Мудра и лијепа Црногорка, Катерина Бела Радоњић, која је својим историјским списом направила велики европски искорак, који би требало да нам служи на понос, неправедно је заборављена. Својим дјелом као да нам поручује и савјетује, једним цитатом свога савременика, просвјетитеља Доситеја Обрадовића: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце.“
- Kratki opis o Zeti i Crnoj Gori
„…Вјероватно најљепшу оду тако чуваној и сачуваној слободи Црногораца написала је Катерина Радоњић, већ 1774. године, у својој књизи Кратки опис о Зети и Црној Гори. Та ода гласи:
„Али, због чега Порта одређује и утврђује границе с обје стране и дијели своје области од Црне Горе, када су они поданици?
Ради чега Порта с времена на вријеме шаље своју војску и тражи толику проливену крв ради покоравања ове, када је она већ и тако покорена и плаћа поданство?
Ради чега Порта с Црногорцима мир закључује, када су они поданици?
Због чега Порта није подвргла Црногорце свом праву, судијама и своме грађанском суду, пошто и сви остали поданици посвуда потпадају под њу, кад су они поданици?
Због чега Порта шаље строге указе пограничним пашама и командантима да непрестано мотре и из очи не испуштају стање Црногораца, када су они поданици?
Због чега паше и други командири у Црној Гори не живе и султанске указе к њима не шаљу, када су они поданици?
Супротно свему томе, с каквим правом Црногорци, када су поданици Порте, свакодневно одредима, час Босну, час Херцеговину, час у Албанију на турске области нападају? Турке сијеку, бију, заробљавају, вежу, у окове бацају и на откупе стављају!…
Зар сама Порта јасно не даје доказе свима преко својих указа против свих достављача и празноговорника да Црна Гора никада није бивала у њеној поданости и никакве дажбине није давала, него и више од тога слободне људе и ратнике увијек је цијенила и сада цијени.
Зар је због тога ове достојно разбојницима називати, који су триста гдина са мачем у рукама против ужасне Порте слободу и отачество своје штитили…?
Да ли се разбојницима некада од великих монарха грамоте шаљу? Зар на разбојнике икада врховни везири, сераскери и командне паше велике армије шаљу?
Да ли разбојницима називају оне који за вјеру и спас отачества, и за слободу сваку невољу и биједу подносе са вољом и свој живот су спремни да дају?
А нападати на таквога непријатеља на јаван начин, отимати, разарати и тући докле имаш снаге онога који је нарушавајући вјерност неправедно отео земље и добра наша, зар је то праведно назвати разбојништвом“?…
(Из: Радован Радоњић, Црногорска Теократија, Подгорица, 2016.)
- Прогресивне идеје
С правом је др Радован Радоњић замјерао и ошто критиковао однос наших савременика према „првој црногорској списатељици у области историографије“. Он сматра да је њена књига под неком врстом ембарга, јер се ауторка, из породице гувернадура Радоњића: „Прије безмало два и по вијека усудила да напише – да је ‘слијепа ревност према вјери’, што ју је наметнуло свјештенство, ‘лакомо и према среброљубљу незасито, под видом богољубства и посредством лицемјерне побожности’, довело Црну Гору до стања, у коме су људи, у великој мјери лишени сваког права на самостално расуђивање и могућности да разликују добро од зла, што је ‘сажаљења достојно’.“
