(Nikšić se, u snovidima, meškolji bubreći poput larve. Iz godina pedesetih, nezvana, bane i oživi gundeljasta varoš: žitelji, brđani ponedeljnikom na pijaci, radništvo Željezare, Pilane, Pivare, mršuljasti vozovi, menze, poslastičarnice, F. K. „Sutjeska“, gimnastička dvorana, sletovi, vojska u Rastocima… Setite se puškica od zove. U mekoti zovine srži uvek se nađe beli crv. Nikšić pod snegom – a sećanje vazda veje i veje sneg – samo je beo crv kojeg i danas, kriomice, negujem s ljubavlju.)
XIX
U školi sekcija bila, sastave čitali
literarci; bunilo takvo ne osetih više.
Smešanih pića omamu imađaše reč.
Izbledelo sve je osim stiha Nikčevića:
„Pada bijelo ćutanje“ – o snegu zacelo
junoša mozgao. Ne čudite se, molim!
Kada sneg pada u mala mesta,
gde su pedesetih novine kasnile tri dana
a berbernice bivale stecišta
mesnih mudrijaša, zanatlija,
imućnika, zazjavala i mlatikura,
povazdan se samo u sneg zuri
i pada bijelo ćutanje, na časak zamre šala
prođe li glas da se na Krnovu neko
smrznuo, đake zavejalo opet,
kamioni ne mogu u Javorak po balvane,
pada bijelo ćutanje, ipak se ubrzo
zameću priče, oštre se britve
o kajiš, sapunjaju lica, orahovo
ulje se lije, pada bijelo ćutanje,
iz Diletove menze izbija pasuljna para,
milicija šetucka prtinom. Sneg je
uveliko kopnio po brdima, zategla se
ponad kuća beše martovska modrina
kada zvučnici razglasiše gradom
da je umro baćuška Josif Visarionovič.
(Milan Komnenić, iz poeme „Nikšićke pedesete“)
