Nikšić kao sudbina Ađanskog Reviewed by Momizat on . INTERVJU SA PETROM AĐANSKIM - LEGENDARNIM GOLMANOM SUTJESKE Legendarni golman fudbalskog kluba Sutjeska bio je prošlog mjeseca i gost naše redakcije. Nakon zara INTERVJU SA PETROM AĐANSKIM - LEGENDARNIM GOLMANOM SUTJESKE Legendarni golman fudbalskog kluba Sutjeska bio je prošlog mjeseca i gost naše redakcije. Nakon zara Rating: 0
You Are Here: Home » Slajdovi » Nikšić kao sudbina Ađanskog

Nikšić kao sudbina Ađanskog

INTERVJU SA PETROM AĐANSKIM – LEGENDARNIM GOLMANOM SUTJESKE

Legendarni golman fudbalskog kluba Sutjeska bio je prošlog mjeseca i gost naše redakcije. Nakon zarađene penzije u inostranstvu, Ađanski je odlučio da svoj životni vijek provede u Nikšiću.

Novine-Petar Adjanski

Legendarni golman fudbalskog kluba Sutjeska bio je prošlog mjeseca i gost naše redakcije. Nakon zarađene penzije u inostranstvu, Ađanski je odlučio da svoj životni vijek provede u Nikšiću.

Branio je mrežu Sutjeske u vrijeme čuvene generacije fudbalera, među kojima su bili Stamatović, Kovačević, Gardun, Tibljaš i ostali…

Gospodine Ađanski, počeli bi ovaj razgovor pitanjem kako ste došli u Nikšić da igrate fudbal?

-Moji fudbalski počeci su u pionirima Zvezde. I u jednom trenutku, kada je Vojo Lazarević trebao da dođe u Crvenu zvezdu, onda je, valjda, Miljan Miljanić napravio dogovor sa Savom Stanišićem i Bubom Golovićem da u okviru transfera pozajmi nekoliko igrača Sutjesci, pa i mene. I tako smo došli Andrić, Žmirić, Vučković, koga smo zvali Smajo i ja. To se sve dešavalo 1966. godine. Bilo je to vreme kada je Sutjeska ušla u prvu ligu i mi smo tada bili veoma uvaženi fudbaleri na prostoru tadašnje Jugoslavije. Trener je bio Dragutin Spasojević. Prvu godinu opstanka u ligi, mogu reći da sam bio jedan od najzaslužnijih za opstanak. No, već sledeće godine, Spasojević me je stavio na klupu, ne znam iz kog razloga i na mesto prvog golmana doveo Racića. Na kraju smo svi kukali i plakali što je to tako ispalo i Spasojević je otišao. Pretpostavljam da je to bio neki dogovor između Miljana (Miljanića) i njega (Spasojevića) da mu ovaj nađe neki bolji angažman, a za uzvrat da u Sutjesku dovede Racića. Mislim da je to bilo posredi.

U jednom neformalnom razgovoru na jezeru Krupac, prije neki dan, jedan igrač Sutjeske iz tog perioda mi je rekao da je timu “krenulo nizbrdo” onog momenta kada ste Vi otišli iz ekipe i da je tada Sutjeska počela primati, neobjašnjivo, enormno veliki broj golova.

-Ne znam, nejasno mi je, rekao sam, zbog čega sam izbačen iz ekipe. Već sam naveo, po meni, verovatan razlog, od kada sam ja seo na klupu, počele su se dešavati čudne stvari. Sećam se utakmice za kup sa zagrebačkim Dinamom, kada smo gubili sa 5:0. Naravno, na golu je bio Racić. Mislim da je na kraju bilo 8:0.

U tom vremenu, a i danas, bili ste veoma popularni u Nikšiću. Čak ste se i oženili Nikšićankom. Ona je, na žalost preminula prošle godine. Kako vidite Nikšić tada i sad?

-Dobro, dolazio sam ja stalno ovde. Puno se promenio, infrastruktura se promenila , puno je novih zgrada, ulica… Ne znam, u ono vreme kad sam ja došao 1966. godine, to je velika razlika, bar što se tiče grada kao grada.

Šta mislite da li se promijenio mentalitet Nikšićana od vremena kojeg se sjećate?

-Pa, verovatno se promenio, sve se menja, pa i to, ali što mogu da primetim da me se ljudi još uvek sećaju, posebno oni koji su tada živeli za Sutjesku, jer je tada Sutjeska mnogo značila, ne samo u crnogorskom, nego i u jugoslovenskom fudbalu.

U tom vremenu, koliko je poznato, smjenjivali su se jedni te isti ljudi?

-Da, u tom vremenu, iza svega,ne samo u slučaju Sutjeske, nego i celog jugoslovenskog fudbala, stajao je samo jedan čovjek. A to je Miljan Miljanić. Lično mislim da je on krivac, za ponor jugoslovenskog fudbala.

Novine-Petar Adjanski poster

Da, to isto kaže i bivši fudbaler o kom sam Vam pričao. Sa kojim ste trenerom, ipak, najbolje sarađivali?

-Bili su to moj trener Šijaković, pa Iko Kaljević, pa Lako Darmanović… Mogu reći da je Spasojević, na početku njegovog rada u Sutjesci, najviše doprineo mom kvalitetu branjenja, sve dotle dok nije došao uticaj sa strane. Ali moram reći da me je baš on, ono što se kaže, uzdigao u visine. Sjećam se da mi je govorio da je utakmica 90 min i da on sjedi na klupi, pa ako se desi da me ne čuje dva minuta, gotov sam. Tako da sam morao svih 90 minuta “parlati“, pa čak i kad je lopta bila negde u autu, samo da bi me on čuo. I stvarno, on je uticao na mnogo na moj kvalitet branjenja, sve do trenutka dok se nije umešao strani faktor i dok on nije podlegao tome. Verovatno da je razmišljao on, ili ja, bolje on, nego ja.

Od igrača sa kojima ste igrali, u koga ste najviše povjerenja imali? Pretpostavljamo da je to bio neko iz odbrane?

-Znaš kako, imao sam poverenje u celu odbranu, a posebno u centarhalfa Grahovca. Kasnije sam imao izvanrednu saradnju i sa Gajicom Đurović. Svaka lopta koja nije ispucavana, nego je dodavana igraču, uglavnom je bila po desnoj strani na beka Stanišića. A, Gardun je bio ofanzivni bek i on je “šišao“ po levoj strani. Zeković je igrao desnoga halfa, a Gajica levog halfa. Tu su još bili Kovačević, Stamatović, Tibljaš, Bokan…

Od svih utakmica koje ste odigrali u Sutjesci, ima li neka koja ima posebno mjesto u sjećanju?

-Bilo je doste kvalitetnih utakmica, ali utakmica koja je od posebnog značaja je taj ulazak u prvu ligu protiv Proletera u Zrenjaninu. To je utakmica koja je bila izvanredna što se mene lično tiče, a koja je imala veliki značaj, jer je jedna utakmica odlučivala o tome. Ovih drugih, koje su bile u prvenstvu, bilo ih je dosta dobrih, da ih sad ne izdvajam.

Novine-Petar Adjanski Sutjeska

Petar Ađanski bio je i ostao legenda „Sutjeske“

Kakav je bio odnos publike prema svemu tome, ovo posebno zbog onih koji se tih vremena ne sjećaju?

-Vrlo retko smo išli u karantin, kad se tu igralo. Ovde u hotelu se okupimo, i išli smo na utakmicu zajedno sa publikom. Krene se od “stare pošte“, pa ovamo. To je reka ljudi išla. Ulica je krcata bila sve do stadiona. Idemo sa njima i diskutujemo. Svako ima neki svoj predlog. – Ako ovoga uštopate, ako onome dodate… Tako je bilo. Za to se živelo. To je bio praznik. To je bio gradski praznik. Stadion je uvek bio pun. Nije bilo promašene utakmice. Publika je uvek navijala. Bilo je to ono pravo!

…Ćiro Blažević kaže: “Nema vođe koji ne umije ulicu čut!” Kako Vam se čini današnji tim Sutjeske, ako ste u prilici da pratite? Sutjeska je jedini tim, nakon obnove nezavnosti, jedini tim koji je uspio da odbrani titulu prvaka.

-Kako sam ja u Holandiji, u prilici sam da pratim, samo rezultatski. Složicemo se da to nije više fudbal kao što je bio, ne samo u Crnoj Gori, već i u svim republikama bivše Jugoslavije. Moglo bi se reći da, nešto, odskače taj hrvatski fudbal,verovatno što tamo ima više novca, ali nije to više takmičenje kakvo je bilo. Kvalitetne lige nema. Videli ste šta je bilo sa Partizanom, Zvezda cele godine prva, prva i onda izgubiš dve utakmice i više nisi prvak. Ne znam kakav je to sistem. Eto Partizan, kada je taj Đukić došao, to su bile izjave: – Mi ulazimo u Ligu šampiona, mi ovo, mi ono… Pa sam gledao tu utakmicu sa Olimpijakosom u Beogradu, ona je meni katastrofa kako su oni igrali. Nikakvu igru na sredini terena, ništa nemaju.

Za koga inače navijate?

-Ja sam svakako Zvezdaš.

Novine-Petar Adjanski u akciji

Kako je tekla Vaša igračka karijera poslije Sutjeske? Gdje ste otišli?

-Kad smo ispali iz lige, nekako sam bio razočaran. I sportski novinari su doprinijeli tome. Ja 25 godina, a naslov u novinama “Veteran Ađanski danas na golu“! I onda se razočaram i kažem da neću više da igram fudbal. Trebao sam tada da idem u Partizan, ili Vojvodinu. Imao sam i klauzulu u ugovoru koja mi je to dozvoljavala, a koji je bio potpisan od kluba, FSCG i FSJ. Međutim, tadašnji generalni sekretar Fudbalskog saveza Jugoslavija, Velja Bajić mi kaže da to ne može i on to poništi. I napustim fudbal. U 25. godini! Onda, jednog dana, odem do hotela Slavija. Ne znam sa kim sam tada sedeo. I u tom momentu nailazi Spaske. – Pa gde si ti, šta radiš, ne viđam te? Braniš li gde. Ja mu kažem kako je i šta sam odlučio, a on kaže: – Slušaj, kako bi bilo da odeš u Kosovsku Mitrovicu. Oni su se tada borili za opstanak, zimski deo se završio, a oni treći otpozadi. Kaže: – Trebao bi da Odeš u Kosovsku Mitrovicu, tamo je generalni sekretar moj dobar poznanik Ljuba Šiptar – Mihailović, koji je tamo bio i direktor Jugobanke. Ja ću ti sve srediti, sad ću da ga zovnem. I on ga zovne i Ljuba kaže da dođem. ja odem tamo i potpišem na šest meseci za Trepču. Posle tri – četiri dana, idemo mi na pripreme, a ispred mene neki Vuk Obradović, novinar dopisnik Sporta, pravi intervju sa igračima na temu šta misle, hoćemo li ispasti, koje čemo mesto zauzeti…? I došao on kod mene i ja kažem da ćemo na kraju završiti negde između petog i desetog mesta. On ode kod trenera Jakupa Abrašija i pita, koja je ovo budala što ga dovedoste? Kaže da ćete biti peti! – Je li on normalan? Na kraju sezone smo bili sedmi! I završi se ta polusezona, a ja odem kod oca u Beograd. Izađem u grad i vratim se, a on mi kaže: – Slušaj, tražili su te neki ljudi iz Banja Luke da se javiš i evo ti adresa. Ja odem na tu adresu, bio je to hotel u Beogradu, i nađem predsednika Borca iz Banja Luke, koji je tu došao na skup predsednika svih klubova tadašnje Jugoslavije. Kaže on meni da li bih ja došao u Banja Luku? Ja kažem da bih i mi se dogovorimo da se vidimo za dva dana u Banja Luci i da sve preciziramo. Tamo me je na stadionu dočekala cela uprava i on kaže kako smo se dogovorili da dođem i da iznesem sve svoje zahteve iz dogovora u Beogradu. Ja to ponovim, a oni to prihvate i potpišemo ugovor na šest meseci. Najbolji deo mojih dotadašnjih finansija je bio baš tu. To je bilo fenomenalno. Tad je bio još Kup kupova Evrope i to smo igrali. U prvoj utakmici pobedimo Klužane. U drugoj utakmici u Briselu protiv Anderlehta i ja se povredim , a tad je Anderleht bio značajan tim u Evropi, imao je puno holandskih reprezentativaca, i nijesam branio. Branio je Antoljak . On je inače bio meni rezerva. Tu izgubimo 3:0 i igramo revanš u Banja Luci. Imali smo dosta šansi, ali se utakmica završi 0:0 i mi ispadnemo. Na toj utakmici me je posmatrao jedan Holanđanin, prijatelj mog kasnijeg trenera iz Ajndhovena. Tada je u Holandiji igrao Ari Han, reprezentativac, koji je bio u timu sa Krojfom i ostalima, jedan topdžija poput Mihailovića. Na jednoj utakmici ostane on sam ispred mene i ja mu odbranim jedan veoma jak udarac sa šesnaest metara. Ali kako to život kasnije donese, sreo sam ga nakon završene karijere dok sam bio na jednom trenerskom kursu. Sjedim u klupi, kad pored mene sjeda Han. Pogledamo se, a on me pita sjećam li se onda one situacije kad sam mu odbranio stoprocentan šut. Ostao sam kao trener na pola godine, ali oni mi ponude produženje na još godinu, pa još dve godine, pa još tri godine i ja evo ostah četrdeset i nešto. Nakon toga sam se počeo baviti ugostiteljstvom, nenadano i mislim da je to bila moja velika greška.

Rekli ste nam da Vam je i sin ovdje u Nikšiću?

-Da, imam samo jednog sina i on je tu sa mnom.

Novine-Petar Adjanski sa suprugom Ljiljanom

Branka i Petar Ađanski

Inače Petar Ađanski je rođen u Žarkovu – Beogradu. Živio je u skladnom braku sa Nikšićankom Branislavom Brankom rođenom Milićević, sve do njene smrti. Sada je odlučio da se zastalno doseli u Nikšić.

Razgovarao: Željko Šestović

About The Author

Number of Entries : 661

Leave a Comment

Scroll to top